Zavisnost od stranog kapitala i ograničenost na rutinske operacije montaže, limitirane mogućnosti prelivanja na domaće kompanije i strukturno definisan podređeni položaj iz koga nije moguće izaći – osnovne su karakteristike automobilske industrije u Srbiji, ali i u ostatku zemalja centralne i istočne Evrope.
U istraživanju „Položaj radnika u automobilskoj industriji u Srbiji“ koje je predstavio Centar za politike emancipacije, a koje je pripremljeno u okviru projekta Nemačke razvojne saradnje „Inicijativa za globalnu solidarnost”, pokazalo se da postoje ozbiljni izazovi kada su u pitanju uslovi rada. Intevjui su organizovani sa radnicima u deset fabrika koje proizvode za svetske kompanije u oblasti auto industrije. Reč je o 94.876 zaposlenih u automobilskoj industriji, od kojih je 50.119 zaposleno u proizvodnji električne i elektronske opreme. U oblasti rada, svi ispitanici potvrdili su da rade prekovremeno. U većini fabrika radnici su posvedočili da se u proseku radi 44 sata nedeljno.
- Produžavanje radnog dana za sat ili dva je uobičajena praksa u velikoj većini fabrika, dok su i subote vrlo često radne. Radna nedelja zavisi i od obima proizvodnje. Porudžbine kupaca u velikoj meri diktiraju tempo i količinu prekovremenih radnih sati. Ne bi li povećali svoj prihod, radnici uglavnom prihvataju prekovremeni rad koliko god bio ispcrpljujući, čak i kad sati prekovremenog rada prelaze zakonom dozvoljen maksimum – ističu autori istraživanja, dodajući da je zabrinjavajuće svedočenje ispitanika koji navode da, ukoliko koriste bolovanje, bivaju kažnjavani.
- Najčešće je kazna uskraćivanje bonusa prisutnosti, ali ona uključuje i različite vrste pritisaka, mobing, pretnje otkazom, prebacivanje na zahtevnije pozicije... Sve navedeno može se podvesti pod zlostavljanje na radnom mestu – pokazalo je istraživanje.
Kada je reč o zaradi, prosečna isplaćena neto zarada ispitanika je oko 70.000 dinara, uključujući i bonuse, prekovremeni i noćni rad. Ugovorena zarada je dosta manja u odnosu na isplaćenu, i u proseku iznosi 50.000 dinara, dok četvrtina ispitanika prijavljuje da im je ugovorena zarada u nivou minimalne. Gotovo trećinu prosečne neto zarade koju radnici prime na kraju meseca čine bonusi i prekovremeni i noćni rad. Ispitanici u proseku procenjuju da bi plata od koje bi moglo normalno da se živi trebalo da iznosi 107.000 dinara. Procene u odgovorima su se kretale od 80.000 dinara, pa do 150.000 dinara.
- Svi ispitanici su izjavili da posao i niske zarade negativno utiču na njihov život i život njihovih porodica. Svi radnici ističu da ih posao iscrpljuje i fizički i psihički i da nemaju dovoljno slobodnog vremena – navodi autori istraživanja.
U oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, veliki broj ispitanika, čak tri četvrtine, ističe da na njihovom radnom mestu postoje problemi sa ventilacijom. Isti broj tvrdi i da temperatura u pogonu nije adekvatna, posebno leti kada je rad u halama izuzetno težak zbog velike toplote.
- Povrede na radu su imali ili su svedočili povredama svojih kolega svi ispitanici. Oni smatraju da se dosta povreda na radu dešava zbog umora i iscrpljenosti, kao i prevelikog pritiska za postizanjem previsokih normi. U dve trećine fabrika ispitanici prijavljuju da je padanje u nesvest od premora, visokih temperatura i neadekvatne ventilacije redovna pojavu – nabrajaju istraživači i podsećaju da u dve od deset fabrika, prema ispitanicima, došlo je do smrtnih ishoda direktnom povredom na radnom mestu. Osam od deset ispitanika smatra da oni i njihove kolege imaju zdravstvene probleme čiji je uzrok posao koji obavljaju.